Слобода

СТОГОДИШЊИЦА БОРБИ НА ГУЧЕВУ И МАЧКОВОМ КАМЕНУ 1914.
Битка изнад облака
То задивљујуће јунаштво је вечна мера и судбина бранилаца Србије. Битка на Дрини једна је од најкрвавијих и најневероватнијих у Првом светском рату. У тешким условима, уз велику оскудицу у муницији и опреми, српски ратници су два месеца држали наспрам себе 215.000 Аустроугара, без предаха и смене. За пет дана готово митске драме на Мачковом камену из строја је избачено више од 8.000 Срба и око 30.000 Аустроугара. А свако поглавље у борби на Гучеву, од удаљености борбених линија до начина снабдевања и комуникације, заувек је ушло у антологије ратовања

Текст и фотографије: Ненад Марковић

Достигнућа српске војске у Првом светском рату увек су ме дубоко погађала – каже пензионисани пуковник америчке војске Ричард Карл (81), некадашњи професор војне историје на Вест Поинту, док корача Гучевом, планином на којој су се пре сто година одвијале огорчене борбе познате као Битка изнад облака. – То је велика прича о борби и величанственој победи једног малог народа, о којој се мало зна. А то што је Србија извела, што су учинили њени војници–сељаци борећи се без опреме и муниције, с љубављу према отаџбини и народу, животима бранећи домове, то би требало знати. Као војник могу да разумем војничку душу, а овде сам пронашао ону која је учинила да сељак постане војник. Да би победио у рату, мораш бити добар човек. Ви сте то урадили.
Најкрвавије борбе српске војске у Првом светском рату одвијале су се у оквиру Битке на Дрини, а посебно на Гучеву изнад Бање Ковиљаче и на Мачковом камену крај Крупња. Српским савезницима ишло је лоше, непријатељ је надирао ка Паризу, у Галицији Руси су трпели губитке. Стога је затражено да Србија изведе офанзиву на Аустроугарску како би се њене трупе везале на овом простору. Испуњавајући захтеве, српска војска прешла је у Срем 5. септембра и постигла значајне успехе. За то време, командант аустроугарске Балканске војске Оскар фон Поћорек одлучује да на Дрини отпочне другу провалу у Србију, тако заустави српску офанзиву и продре ка Ваљеву. Пета и Шеста армија крећу преко Дрине у ноћи 7. на 8. септембар, у судар са Другом и Трећом српском армијом. Насупрот 215 хиљада Аустроугара са 500 топова и 400 митраљеза, налази се 200 хиљада српских војника са 306 топова, 114 митраљеза и недостатком муниције, почиње крвава битка.
Да би напредовао ка Ваљеву, непријатељ је морао овладати Гучевом и његовим гребенима. У првих двадесетак дана претрпео је велике губитке, а није испунио план. Пред крај септембра фронт се стабилизује, војске се укопавају на достигнутим положајима и почиње исцрпљујућа рововска војна. Најжешће борбе вођене су на Еминовим водама и Кулишту које је бранила ојачана Комбинована дивизија. Док су снаге агресора редовно биле мењане, на Еминовим водама 6. прекобројни пук целу битку издржао је без смене.
Гучевске шуме и данас крију ровове и кратере, трагове страшне борбе. У јесен 1914. планина је од ватрених дејстава била скоро огољена. Још увек, ако се зачепрка, могу се пронаћи зарђала чаура, сломљени бајонет, делови пушака, дугмад и копче са униформи. Са пропланка на којем је спомен-костурница гучевским херојима пружа се поглед на босанске планине, на Дрину која вијуга и Лозницу у долини. Између стабала нечујно се провлаче облаци, као духови јунака који су овде, на овој планини – граничном камену, оставили животе бранећи Србију.

НА ТОМ КАМЕНУ ЗЕМЉЕ СРБИЈЕ

Док се на Гучеву одвијала жестока борба, српска Врховна команда наређује Првој армији, повученој из Срема, да спречи продор непријатеља преко Соколских планина. Већ 17. септембра српске снаге избијају на Мачков камен, а два дана касније и овладавају њиме. Гоњење десеткованог 16. корпуса ометају ноћ и густа магла, што му омогућује да среди редове и поново успостави обруч. Кад се магла разишла, на Мачковом камену и Кошутњој стопи развија се борба прса у прса. У наредним данима, све до 22. септембра, обронци Јагодње у дугом низу крвавих борби прелазе из руке у руку. Највиша зараван, око 500 квадратних метара, бива потпуно покривена лешевима.
Битка на Мачковом камену знана је и као „официрски бој”, због огромних губитака у српском официрском кадру. Официри, јуришајући на челу својих јединица, јунаштвом давали пример како се бори за слободу. Њих чак 115 остало је на том бојишту, а 176 је рањено. Многе јединице практично су остале без официра. Мајори и капетани преузимали су команду над пуковима, поручници и потпоручници над батаљонима, наредници над четама.
Аустроугарски команданти јављали су да српски официри одбрану чине невероватном, а јурише нечувено смелим. Према аустроугарским извештајима, борбе на Мачковом камену жешће су од свих дотадашњих, а њихови историчари бележили су да је то била најкрвавија битка у целом походу на Србију.
По заузимању српских положаја 22. септембра, Поћорек је наредио прелазак у одбрану. Такав је то бој био да више није имао снаге за наставак напада, што је омогућило српској војсци неометано повлачење. На самом попришту, према аустроугарским изворима, остало је две хиљаде мртвих, од којих 800 Срба. У списковима бележе и колико је тела пронађено цело, док су небројена била искидана страховитом артиљеријском ватром. Аустроугари се нису либили ни да туку по војницима обе стране док се боре прса у прса. У српским редовима ужасан учинак правили су и „дум-дум” меци које је непријатељ обилно користио. Бој на Мачковом камену из строја је избацио више од 8.000 Срба и око 30.000 Аустроугара.

ДОТАД НИЈЕ ВИЂЕНО

Крваве борбе на Мачковом камену нису донеле предах борцима на Гучеву. Дејства надмоћне непријатељске артиљерије Срби су покушавали да неутралишу максималним приближавањем аустроугарским рововима. На неким местима сукобљене стране биле су удаљене свега десетак метара.
– Да би уништили аустроугарска митраљеска гнезда, српски војници ископали су тунел до аустроугарских ровова. Копали су рудари из Велеса тако да је погурени војник могао вући сандук са динамитом. Пролаз је ископан између два непријатељска гнезда, па се рачвао. Када је експлозив активиран, у ваздух су одлетеле огромне количине земље и камена, а поврх облака дима видели су се разнети војници у плавим униформама. Од силине експлозије земља је пала и по српским рововима и затрпала 20 људи. Шест су успели извући. На планини су и данас видљиви кратери – каже Жарко Ћосовић из Меморијалне галерије „Битка на Дрини” у Бањи Ковиљачи.
Он подсећа и на причу о ловцу чији је пас на Гучеву почео да копа. Ловац је онда приметио бајонет који вири из земље и ископао костур српског војника. У полустојећем положају, са пушком у рукама, био је затрпан земљом и тако остао на вечитој стражи. Толико је мртвих остало расуто по овој лепој планини да су пастири деценијама налазили лобање и кости. А новинар Њујорк магазина Џон Рид, после посете Лозници и Гучеву, записао је у својој књизи Рат у Србији 1915. године:
„На једној страни овог брисаног простора били су српски ровови, на другој аустријски. Једва да их је делило десетак метара. Овде-онде оба рова спајала би се у огромне јаме, дванаестак метара у круг и петнаестак дубоке, на местима где их је непријатељ динамитом бацио у ваздух. Погледавши боље, видели смо страшну ствар: из ових гомила земље штрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом, с којих су још вириле крпе меса, кости с натрулим шакама на крају, крваве кости које су вириле из војничких чизама. Над читавим крајем лебдео је ужасан смрад. Чопори полудивљих паса шмугнули су на ивицу шуме... Ходали смо по мртвима. Тако много их је било, понекад би нам ноге упале у јаме трулог меса, дробећи кости. Изненада су се отварале рупе и по њима је врило од сивих црва. Већина лешева била је покривена само танким слојем земље коју је делимично спрала киша, а многи нису уопште били сахрањени. Гомиле Аустријанаца лежале су онако како су пале у очајничком јуришу, натрпане по земљи у положајима пуног покрета.”

ЗА СНАГУ БУДУЋЕГ ПРЕОКРЕТА

На Гучеву су се српски војници по први пут сусрели са новим оружјем непријатеља, што је често изазивало ужас код искусних ратника. Тешко је било остати смирен када су се изнад глава палиле светлеће ракете, док су гађани муклим оружјима са пнеуматским притиском или оним са ужасним праском, тромблонским минама, запаљивим зрнима, димним и гасним гранатама. Са друге стране, Србима су недостајали муниција и опрема. Бранимир Гинић у књизи Битка изнад облака пише о сналажљивости српског војника у таквим условима.
„Командант 5. прекобројног пука Николајевић издаје заповест: ,Скреће се пажња на огроман утрошак муниције. Стога наређујем да се стане на пут бесциљном расипању муниције. Предузети мере да се гађање добрим војницима не прекине и тиме да се непријатељу стави на знање да ми нисмо клонули.‘ Да би се надокнадио недостатак муниције, употребљаване су чегртаљке. Ови пуцњи лажних митраљеза изазивали су доста јако дејство и нервозу код непријатеља. Прављене су од дрвених облица, али са тако савршеном имитацијом пуцња правих митраљеза да их ни најизвежбаније уво није могло разликовати када се комбинују са правим пуцњевима. Чегртаљке су употребљаване у блиској борби, с циљем да обману непријатеља у процени броја митраљеза и да непријатељску ватру развуку по лажним митраљеским гнездима. Тако су браниоци Гучева дуго успевали да парирају надмоћнијем непријатељу.”
Српски војници сналазили су се и за обавештавање команде о стању на првој линији. На лиму у празним сандуцима муниције исписиване су поруке, а онда је паљена свећа и сандук подизан мотком. Са више од 200 метара поруке су се могле прочитати.
После скоро двомесечног одолевања, јуначка борба српске војске на Гучеву окончана је у зору 6. новембра. Исцрпљени браниоци морали су се повући. Али Битка на Дрини, нарочито страшни обрачуни на Мачковом камену и Гучеву, омогућили су противударе који ће касније уследити. Србија је крај 1914. дочекала слободна, без иједног непријатељског војника на својој територији.

***

Трговина у рововима
Аустроугарске трупе располагале су муницијом и опремом, али им је мањкало хране која је тешко стизала преко плаховите Дрине (српска артиљерија рушила је мостове). Са друге стране, Срби су хране имали, али им је свега другог недостајало. Тако се на Еминовим водама, где су ровови били најближи, развила необична трговина. За два хлеба наши су војници од Аустроугара куповали пар ципела. Најпре би Срби бацили један хлеб, а када би с друге стране долетеле ципеле, ров би променио и други хлеб.

***

Краљевић и сликарка
Српски  пукови су током боја извели петнаест јуриша на Мачков камен, а број противјуриша и јуриша нижих јединица на мањим деловима бојишта остао је неизбројан. Краљевић Ђорђе, син краља Петра Првог, повео је последњи јуриш батаљона 5. прекобројног пука након што је командант пао. Држећи револвер у једној и сабљу у другој руци, храбри краљевић искочио је из рова командујући: „Напред, храбри! За мном! Ја сам син вашег краља!”
Краљевић убрзо пада погођен, а ране јуначке, као свом првом рањенику, превија му болничарка Надежда Петровић, чувена српска сликарка.

***

Подмукли удар
Недалеко од Мачковог камена налази се место са којег су српски рањеници превожени до Крупња. У тренутку док их је више од 70 чекало да крену запрежна кола, Аустроугари су их смотрили и отворили артиљеријску ватру. Болничар Милутиновић, који је преживео подмукли удар, подигао је саборцима на месту масакра споменик у облику крста.